Odlomak
U stvari, bio je siguran da već stoji na onom visokom i belom vrhu Prekornice prema kojem je, uplašen od ljudi, bežao još one puste noći svoga detinjstva i da najzad, odatle, kao da stoji na krovu sveta, može jednim jedinim pogledom da obuhvati čitav svoj život i u njemu sve ono što je bilo i što će tek biti, jer se u tom času sve ono što je moglo imati bilo kakve veze s njim vrtelo u jednom zatvorenom krugu u čijem je središtu, poput tek utihlog zvona, pritajeno brujalo njegovo srce, tako da nije bio nimalo začuđen što mu pred očima u isti mah promiču: šiljati i modri obrisi planina; usijane i pretrpane plaže; usamljeni brodovi na pučini; jezera koja se propinju i rastu; uspavane reke iznad kojih sporo preleću ptice; izbledele šume koje jecaju u neku sivu i vetrovitu zoru; sve one već odavno zaboravljene zore; svi oni daleki i nepoznati gradovi; svi oni predeli koje je nameravao da upozna; sva ona zabita mestašca Crne Gore koja je suzama, patnjom i krvlju urezao u svoje srce kao u zemljopisnu kartu, a među njima naročito - Brijestovo, sraslo za potamneli kamen iz čijeg se stamenog tkiva oduvek očajnički otimaju smokve, pelin i košćele; prašnjava Gorica i Ždrebaonik; hladna i pritajena Zeta, u čijim je tamnozelenim nedrima sad mogao da uhvati odraz onog svog nepovratno iščezlog lika; Zagarač, izgubljen u tišini, precvetalim dračama i divljem šipku; usmrdeli virovi Sušice kraj kojih je, zaglušen žabljim kreketanjem, čuvao krave; čisto more kraj Petrovca i Budve gde je ponekad čak bio i srećan; a zatim i sve one sobice na beogradskim tavanima u kojima je godinama gladovao gutajući hemijske formule i maštajući o nekom lepšem životu; i najzad, onaj samački stančić u Birčaninovoj ulici, zatamnjen i pretvoren u laboratoriju, zagađenu hemikalijama, gde je konačno i izgubio dušu da bi je ipak, posle svega, sad ponovo dozvao u tom neizmerljivom času trajanja, kad više ne oseća razliku između sećanja i slutnje, jer mu se sva vremena poput zgusnutog snopa svetlosti, odjednom prelamaju u svesti - zbog čega valjda i može u ogromnoj, zbijenoj ljudskoj masi što se neobjašnjivo stvorila pred njim da nepogrešno prepozna oca i majku, pradedu Joksima i neke još dalje pretke, ostale rođake, bivše prijatelje, drugove iz mladosti, slučajne prolaznike, saputnike iz onog voza, svoje sadašnje hajkače, sve one koji su ga ikad nečim zadužili ili mu bilo čime naudili, sve one kojima je pomogao ili im naneo neko zlo, sve žene s kojima je već bio ili će tek biti u nekoj vezi, a da u isti mah - prepoznavši ih sve zajedno - i one žive i one mrtve - nije bio ni uplašen ni začuđen što vidi sve tako okupljene i zagledane u visinu, prema njemu, jer je znao da su svi oni došli samo zato da ga isprate u onaj novi, jedini, pravi život čiju je tajnu najzad otkrio na tom belom vrhu Prekornice, ispod samog neba - posve sličnog cirkuskoj šatri, usplamteloj šarenilom ljubičastih, crvenih, žutih, srebrnastih boja u čijem strujanju i kovitlacu, on, začudo, može jednim svevidećim pogledom da razazna čak i nepostojeće boje kiseonika, azota, ugljendioksida, amonijaka i helijuma kao što i svečujnim uhom, sraslim za vrelo tlo, može u tom istom času da razgovetno uhvati kako negde u dubini, poput trudne žene, muklo i tajanstveno diše zemlja, što ga je sve samo još više uverilo da je najzad uspeo da odjednom udahne svu skrivenu lepotu sveta za kojom je oduvek čeznuo, te je čak dolazio u iskušenje da sve to što vidi, čuje, oseća i sluti lizne jezikom ili bar dodirne rukom, ali je strepeo da to učini, jer je znao da bi se ta uramljena slika u kojoj je s nepojmljivim skladom pulsirao košmarni prizor svega postojećeg - osula kao da je od prašine ako je on ne bi svojim hipnotičkim pogledom održavao u stanju neke čudesne kohenzije, te se zato nije ni usudio da više odvoji oči od nje ili napravi bilo kakav pokret, iako je u tom času, zbog svega što mu se već dešavalo i zbog svega što ga je tek čekalo, osećao neodoljivu potrebu da zapeva i tako čitavom svetu objavi koliko je srećan što se najzad oteo svojoj sudbini!
